Ђулић бајрактар и Гал капетан 0001    Рано рани бег Мустајбег Лика 0002    На Удвини у каменој кули, 0003    Па делије своје довикује: 0004    „Спремајте ми великог голуба, 0005    Ићи ћемо хитар лов ловити.“ 0006    Делије му спремише голуба, 0007    Бег се спреми у каменој кули, 0008    Па отишће ата низ рудине, 0009    А уз бега све тријесет делија, 0010    Воде бегу хрте и вижлове, 0011    Па он сиђе под Вучјак-планину. 0012    Беже лови за три била дана, 0013    А четврти, кад је освануло, 0014    Он освану на врх Велебита, 0015    С Велебита на Нови погледа: 0016    „О делије, драга дицо моја! 0017    Хоћемо ли до Новога сићи 0018    Мом сестрићу Делибеговићу? 0019    Ево пуне четири године, 0020    Ја како му саходио нисам.“ 0021    Оде беже низ Велебит црни 0022    До Новога Делибеговићу, 0023    Добро бега сестрић дочекао, 0024    На саламу и турском ићраму. 0025    Бег осиде великог голуба, 0026    Па изидје на тепу ледену, 0027    А из куле искочи дивојка 0028    Липа Злате Делибеговића, 0029    Она бега у руку пољуби: 0030    „Јеси л’, дајо, здраво, и весело, 0031    Је ли ујна здраво на оџаку?“ 0032    „ „Здраво је, ћери, моје дите драго!“ “ 0033    Дивојка се натраг повратила, 0034    Окренула у камену кулу. 0035    Мало била, па се повратила, 0036    Носи црну кахву на табаку, 0037    Она бегу кахву наточила, 0038    Бег се фати зарфа и филџана, 0039    А чуше се сиње кукавице. 0040    Бег сестрићу говорио своме: 0041    „Мој сестрићу Делибеговићу! 0042    Ал се оно чују кукавице, 0043    Дицо моја, ал ми се пречуло?“ 0044    „ „О Мустајбег, од све Лике главо! 0045    Оно нису сиње кукавице, 0046    Оно ј’ мајка Зенковић-Алаге 0047    И Ханка је сестра Алагина. 0048    Ако цвиле, јест им за невољу, 0049    Јер им Але допаде невоље, 0050    Чудне муке и тавнице клете, 0051    А тавнице оточкога бана. 0052    Ево, дајо, за седам година, 0053    Како ј’ ага допао невоље, 0054    Па га ј’ бане уцинио љуто, 0055    Јер му Ханка ишће са оџака. 0056    Алаги је мука дотужила, 0057    Своју му је поклонио Ханку. 0058    Ено дошле наргишли кочије, 0059    Уз кочије дванаест солдата, 0060    Липа Ханка кулу претворила, 0061    Ено цвили мајка и дивојка.“ “ 0062    Тада њему беже говорио: 0063    „Да Бог даде и срића од Бога, 0064    Да је Нови куга поморила, 0065    Кад у њему не има јунака! 0066    Камо Боснић, змија га шинула, 0067    Камо му дорат, јели га вуци, 0068    Што га вавик на Удвини фали!?“ 0069    А њемука сестрић говорио: 0070    „Немој, беже, ја ти љубим руку! 0071    Ти не куни Боснић-Мехмедаге, 0072    Јер је синоћ сашо од Оточца 0073    И донио седам грдних рана, 0074    А све рана од љутих мачева, 0075    Од мачева Косте харамбаше.“ 0076    Кад то чуо Лика Мустајбеже, 0077    У авлији на ноге скочио, 0078    Он посиде великог голуба 0079    И подиже све своје делије, 0080    Па кроз Нови беже ударио 0081    Испод куле Зенковић-Алаге. 0082    Кад га липа опази дивојка, 0083    Зацвилила како годиница, 0084    Она куне срећу дивојачку: 0085    „Срићо моја, и Богу си тешка! 0086    Да се фатим врила студенога, 0087    Би се мени врило пресушило; 0088    Да се фатим бора зеленога, 0089    Бору би се гране осушиле, 0090    Гдје ја јадна муштерију нађох 0091    На Удвини Ђуић-бајрактара, 0092    Па му дадох вјеру од себека. 0093    Јади моји, да ћу за њег поћи, 0094    А он мени, да ће ме узети. 0095    Док мој брацо допаде невоље, 0096    Тужне муке и тавнице клете, 0097    Нухан не сми до Новога сићи 0098    А од страха оточкога бана.“ 0099    Све то чује бег Мустајбег Лика, 0100    Он голубу паде по перчину. 0101    Од Новога испод Велебита 0102    На Удвину десет пуних сахта, 0103    Све је беже у два покупио. 0104    Беже удје у беглук-механу, 0105    Ал механа пуна удвињана, 0106    Салам даде, они отпримише, 0107    Исприд бега на ноге скочише, 0108    Они бегу мисто начинише. 0109    Кад он сиде код топла пенџера, 0110    Бег је чудно нујан и зловољан, 0111    Удвињани бега упитају: 0112    „Јеси ли се, беже, заморио, 0113    Јеси ли се лова наловио?“ 0114    А све мучи бег Мустајбег Лика, 0115    Најстраг му је Ђулић говорио: 0116    „Слатки беже, ја ти љубим руку, 0117    Што си тако нујан и зловољан? 0118    Ал си ми се, беже, заморио, 0119    Ал је тебе ништо заболило, 0120    Дедер кажи бајрактару своме!“ 0121    Њему рече бег Мустајбег Лика: 0122    „О Ђулићу, црн ти образ био! 0123    Ти си мене резил учинио, 0124    Ти заврже себи јауклију 0125    Код Новога ниеже Велебита, 0126    Ханку липу Зенковић-Алаге, 0127    Ти јој вјеру даде од себека, 0128    Мој Нухане, да ћеш је узети, 0129    Она теби, да ће за те поћи. 0130    Док Алага допаде невоље 0131    И тавнице оточкога бана, 0132    Сад Нухане, за седам година, 0133    Веш ти не смиш до Новога сићи 0134    А од страха оточкога бана. 0135    Знаш, копиле, Ђулић-бајрактару! 0136    Кад те снесе а Ђулија мајка 0137    Са Гласинца изнад Сарајева, 0138    Па те носа по туђих оџацих, 0139    Ја се тебе примих на оџаку 0140    Раз хатора Бога великога, 0141    Раз гајрета цара честитога, 0142    Охраних те на оџаку своме 0143    Пораз нама све широке Лике, 0144    Па ја на те такум навалио, 0145    А пода те коња подметнуо, 0146    Теби санџак-бајрак испраиво, 0147    Да га носаш са мном војујући, 0148    Па ти сада остави дивојку!“ 0149    Њему вели Ђулић бајрактару: 0150    „Нисам, беже, ја ти љубим руку! 0151    С тога нисам ханке оставио, 0152    Него сам се двапут оженио 0153    Липом Златком Бунићанин-Мује 0154    И Јелицом Коњевић-Михајла, 0155    Па сам Јели тврду виру дао, 0156    Да се на њу ја женити не ћу, 0157    С тога јесам диклу оставио.“ 0158    Њему вели Лика Мустајбеже: 0159    „Хај, копиле, из беглука мога! 0160    Веш ми не ћеш бити бајрактару.“ 0161    Срдит Нухан на ноге скочио, 0162    Из беглука на дво’ окренуо, 0163    Нухан момак кроз Удвину скаче, 0164    Фесић-капу турно над обрву, 0165    А отиско уз руке рукаве 0166    А под своју иликли гечерму, 0167    Мале му пушке паса одметнуле 0168    Златних капа, срмали кундека, 0169    Ниже њих је пала окована, 0170    А око њег четири силаха, 0171    На ногу му кајсар-јеменије. 0172    Он допаде кули и авлији, 0173    У подрум се дјогату свратио, 0174    Хитро дјогу спреми на јаслама, 0175    Па упаде у камену кулу, 0176    Он не тражи тебдила одила, 0177    Са чивије ћорду ујагмио, 0178    Припаса је у својој одаји. 0179    Тад окрену низ камену кулу, 0180    До дјогата допануо свога, 0181    Изведе га, па га поклопио, 0182    Отишће га граду на капију, 0183    А не гледа ни десно ни ливо, 0184    Већ у гриву гледа дјогатову, 0185    Јер му Нухан паде по перчину, 0186    Па он слети до Новога била. 0187    Кад се билој кули помолио, 0188    Угледа га Ханка Зенковића, 0189    Зацвилила, па је говорила: 0190    „Гдје си, Нухо, овлико земана, 0191    Камо т’ вирам стигла те невира, 0192    Јеси л’ мени тврду виру дао, 0193    Мој Нухане, да ћеш ме узети, 0194    А ја теби, да ћу за те поћи? 0195    Док мој брацо допаде невоље, 0196    Веш ти мени ни мукает ниси 0197    Ево пуних седам годиница.“ 0198    Ђулић мучи, ништа не дивани, 0199    Он упаде у авлију билу. 0200    Када видја лагахне кочије 0201    И дванаест краљевих платника, 0202    (А платници ничем криви нису) 0203    Њему сијну голотрба ћорда, 0204    Па погуби све дван’ест платника. 0205    Из авлије искочи дјогата, 0206    Управи га украј Велебита, 0207    Управи га у Корин-планину. 0208    Веш дан продђ, тавна ноћца дође, 0209    Шкорка ноћца, а није мисеца. 0210    Кол’ко се је Нухан насрдио, 0211    Он не пази мрака ни облака, 0212    Нит се боји вука ни хајдука, 0213    Из лива му завијаше вуци, 0214    А на јелах гркћу гавранови, 0215    А добар се узвирио дјого, 0216    Њему вели Ђулић-бајрактару: 0217    „Мој дјогате, десно крило моје! 0218    Шта се бојиш мрцињака вука? 0219    Кад нас годиц сусритали вуци, 0220    Вавик су нас даровали Турци, 0221    Јер смо вуке меса нахранили, 0222    Гавранове ока напојили.“ 0223    Гдје ће Ђулић тада осванути? 0224    Код Јаблана и Старца бунара, 0225    Ту га жарко угријало сунце. 0226    Крај Гаштице управи дјогата 0227    До ћуприје Косте харамбаше, 0228    Што ћуприје на Гаштици чува 0229    И код њега шездесет платника. 0230    А изашо Коста харамбаша, 0231    Па је сјео Коста на ћуприји, 0232    Млетачкињу врго преко крила 0233    Од два грла, од зрна четири, 0234    Златна каса, златни тепелуци, 0235    Хем у пушке златни шипкалуци, 0236    На пушци му два слова од злата, 0237    А у пушке грла позлаћена, 0238    Важе њему триста маџарија, 0239    Ког се меће, оног не промеће, 0240    Па је глади преко крила свога. 0241    Кад погледа Коста харамбаша, 0242    Он угледа Ђулић-бајрактара, 0243    Гдје му Турчин јаше на дјогату 0244    Брез тебдила, катанског одила. 0245    Он подвикну шездесет платника: 0246    „Ви солдати, краљеви платници! 0247    Дај изидј’те мени на ћуприју, 0248    Па у суру стан’те код ћуприје, 0249    Ето Туре јаше на дјогату!“ 0250    А испаде шездесет солдата, 0251    Све у суру стали код ћуприје, 0252    Сваки ј’ лунту-мушкет натегнуо, 0253    Све то ближе сашли до ћуприје, 0254    Јопе викну Коста харамбаша: 0255    „Ви солдати, краљеви платници, 0256    Ви обор’те пушке код ћуприје! 0257    На то Туре јутрос гледајући, 0258    Ко кад носи писмо пре себика, 0259    Нека прође до Оточца била. 0260    Ако нема писма пре себика, 0261    Да је вила, па да има крила, 0262    Не б’ му пера изнијела тела, 0263    Ја камо ли ноге дјогатове; 0264    Да с’ извија небу под облаке, 0265    Ако своју дигнем млетачкињу, 0266    Хоће она њега уловити.“ 0267    Сваки солдат пушку оборио, 0268    А маслала Ђулић-бајрактару, 0269    Па он њима добро јутро виче, 0270    Они њему јутро отпримили, 0271    Нухан дјогу на Гаштици придје. 0272    А кад Нухан на ћуприји придје, 0273    На големо чудо нагазио, 0274    Осам туди што нађе солдата, 0275    Ни на какву русе главе нема, 0276    Јер је туди Боснић салазио 0277    И добио седам грдних рана. 0278    Крај њих Нухан отишће дјогата, 0279    Нухан садје до Оточца града 0280    И до куле оточкога бана. 0281    Кад се кули близо прикучио, 0282    А чује се журба испод куле, 0283    Ударају шимшир-тамбурини, 0284    Каткад која пушка отргује, 0285    Јер је бане заметно весеље, 0286    Јер се нада Ханки Зенковића, 0287    Да ће њему од Новога сићи. 0288    У авлију Нухан ускочио, 0289    По авлији толе посидале 0290    На петеро па на деветеро, 0291    Савила се сва вишња господа: 0292    Оточани и Леденичани, 0293    Брложани и Црноричани, 0294    Па им редна на около хода, 0295    У сваког је пушка млетачкиња 0296    Од два грла, од зрна четири. 0297    Уз авлију пушке прислонили, 0298    А код сваке два стоје солдата 0299    Под мушкети и под бајунети. 0300    Кад погледа Ђулић по авлији, 0301    У авлији дивно коло игра 0302    И шездесет у њем дивојака, 0303    Медју њима мила материна, 0304    Липа Мика, свег Римлука дика, 0305    Липа сестра Митра-бајрактара. 0306    Кад је видја Ђулић-бајрактару, 0307    Сам мислио, а сам говорио: 0308    „Ја сам свакуд прогонио дјогу, 0309    Слазио сам Бечу каменоме, 0310    Видио сам Мару ћесарову, 0311    ’Вака није Мара ћесарова.“ 0312    Кда погледа Ђулић кроз авлију, 0313    У авлију вода доведена, 0314    А над водом тепа начинита, 0315    А на тепи од Оточца бане, 0316    Код њег зете Петар генералу, 0317    И он сашо од Дениза била 0318    И двоео сина Матијана, 0319    Сјаје му се шкрљка над очима. 0320    Нејак Мате од осам година, 0321    Па он двори ћаћу у коледи. 0322    Кад погледа Ђулић по авлији, 0323    Он угледа вранца у авлији, 0324    Водају га четири солдата 0325    У марвантих и чатал-уларих, 0326    То је гавран малог Матијана, 0327    Што му га је ћесар поклонио. 0328    Кад погледа Ђулић-бајрактару, 0329    Он угледа од злата скемлију, 0330    То ј’ скемлија оточкога бана, 0331    До скемлије дотира дјогата, 0332    Ђулић свога осиде дјогата, 0333    Па му запе четири кајаса, 0334    Сам се добар по авлији вода, 0335    Ђулић сиде у златну скемлију. 0336    Сва с’ господа томе зачудила, 0337    Гдје им Турчин у авлију дође 0338    Брез тебдила катанског одила, 0339    А подвикну Гале капетане: 0340    „На, Турчине, моју чашу вина, 0341    Испиј чашу, па ми право кажи, 0342    Ако имаш писмо пре себика; 0343    Ако л’ немаш писма пре себика, 0344    Веш је никад испијати нећеш.“ 0345    Њему вели Ђулић бајрактару: 0346    „Моја није с тобом диванити.“ 0347    Што је годиц извишне господе, 0348    Сваки га је за писмо упито, 0349    А Ђулић им вели у авлији: 0350    „Цоке тамо, незнане катане! 0351    Моја с вами није диванити.“ 0352    Вид’ дер Мате Петра генерала! 0353    Он наточи своју чашу вина, 0354    Па је даде Ђулић-бајрактару. 0355    Узе ј’ Ђулић, па је искапио, 0356    Па дарова малог Матијана, 0357    Врже у чашу дван’ест маџарија. 0358    Кад то видја млад оточки бане, 0359    Бане своју чашу наточио, 0360    Па је пружи Ђуић-бајрактару: 0361    „На, Турчине, моју чашу вина, 0362    Наздрави ме на весељу моме! 0363    Јеси л’ чуо и хабер узео, 0364    Да се женим Туркињом дивојком, 0365    Липом Ханком Зенковић-Алаге, 0366    Сад ће у ред доћи и дивојка.“ 0367    Узе Нухан пуну чашу вина, 0368    Он наздравља чашу цаклењачу: 0369    „Фала чаши, фала наздравици! 0370    Ане фала бану господину, 0371    Јер је њега мира намирила, 0372    Турчина је жива уфатио, 0373    Од Новога Зенковић-Алагу, 0374    Мушки га је метно у тавницу, 0375    Па је мушки агу уцинио, 0376    Заиско му сестру са оџака, 0377    Што је зову царом дивојачким, 0378    Што је нејма у широкој Лици, 0379    У шездесет и четири града, 0380    О њој дрма сва широка Лика. 0381    Кад су чули наши поглавари, 0382    То је њима врло мило било, 0383    Гдје с’ удаје Ханка Зенковића 0384    За такога бана господина, 0385    Па се дигли наши поглавари, 0386    Нарезали таин по Удвини: 0387    На торове приходне овнове, 0388    На кшаре краве јаловице, 0389    На врљику вино руменику, 0390    Да чекају бана господина 0391    И његове кићене сватове. 0392    Кад су сашли до Новога била, 0393    И кад им се свати помолише, 0394    А шугавих дванаест солдата, 0395    Мала фала бану господину! 0396    Ајани се на то расрдише, 0397    Па одоше сваки сенту своме. 0398    То је мени тешко мучно било, 0399    Ја из куле изведох дивојку, 0400    Посадих је у лаке кочије, 0401    Па окренух у Корин-планину 0402    До Јаблана и Старца бунара. 0403    Туди рече кићена дивојка: 0404    „ „Е тако ми Бога великога! 0405    Полазења од бунара нема 0406    Брез банових кићених сватова, 0407    Док не пошље бар триста јунака, 0408    У којег је круна над очима 0409    И на прсих од злата медуља, 0410    Таке хоћу чекати сватове.“ “ 0411    Шала није Ханка Зенковића, 0412    Шала није, бане господине! 0413    За то да зна у Бечу ћесаре, 0414    Да си женски свате покпио, 0415    А шугавих дванаест солдата, 0416    Па раз таке послао дивојке, 0417    Би господство с тебе оборио, 0418    На те лунту-мушкет навалио, 0419    Нек је носиш до крепања свога!“ 0420    То му Ђулић рече у авлији, 0421    Испи чашу, па је повратио. 0422    Онда њему бане говорио, 0423    И другу му чашу наточио: 0424    „На, Турчине, другу чашу вина! 0425    Поштен био, ко те је родио, 0426    И паметна по свиту послао, 0427    Испиј чашу, па ми право кажи, 0428    Ти Турчине, ко си и окле си, 0429    Како с’ зовеш родом и племеном?“ 0430    Узе Ђулић, па је искапио, 0431    Па је тих обану говорио: 0432    „Баш ћу теби право казивати: 0433    Јеси л’ чуо Ђулић-бајрактара, 0434    Одвео што је Јелу Коњевића, 0435    Погубио осам Коњевића 0436    И вашега старог Ћор-Марчинка? 0437    Ја сам главом Ђулић-бајрактару.“ 0438    И то рече, па чашу искапи, 0439    И трећу му бане наточио, 0440    Па он вели Ђулић-бајрактару: 0441    „Наздрави ме на весељу моме!“ 0442    Узе нухан пуну чашу вина, 0443    Он наздравља чашу у авлији: 0444    „Фала чаши, фала наздравици! 0445    А не фала бану господину, 0446    Гдје се жени таковом дивојком, 0447    А он жали праха од топова, 0448    Не пуцају м’ на шенлук топови! 0449    Бану треба свате покупити, 0450    Наћи барем триста коњаника, 0451    У којег је шкрљка позлаћена, 0452    А на прсих од злата медуља, 0453    А наредит таин у сватове: 0454    На двојицу по јалову овцу, 0455    Петерици по барило вина, 0456    Опалити на шенлук топове, 0457    А спремити лагахне кочије, 0458    Које јесу цаклом опердане, 0459    А жеженом харом покривене, 0460    Под кочије врћи бедевије. 0461    Од шездесет липих дивојака 0462    Нека једна сиде у кочије, 0463    Ама једна, а која им драго, 0464    Па ће Ханки у јенгилук сићи 0465    До Јаблана и Старца бунара.“ 0466    Бане вели Ђулић-бајрактару: 0467    „Чуј Турчине, Ђулић-бајрактару! 0468    Ево ти је вира од менека! 0469    Ти ’ш ми бити куме код дивојке, 0470    Свати моји, а управа твоја, 0471    Топи моји, а управа твоја, 0472    Ето м’ зета Петра генерала, 0473    Нек он бира свате по авлији, 0474    Нек избере извишну господу, 0475    А ја ћу им таин наредити: 0476    На двојицу по јалову овцу, 0477    Петерици по барило вина, 0478    Направити наргишли кочије, 0479    У кочије посадит дивојку.“ 0480    А кад чуо Ђулић-бајрактару, 0481    Онда Ђулић на солдате виче: 0482    „Ви солдати, краљеви платници! 0483    Опалите банове топове, 0484    Нек се знаде шенлук и весеље 0485    Господина, оточкога бана!“ 0486    Кад пукоше банови топови, 0487    Оточац ко кад у абез пропаде, 0488    Оде јека на Врхове црне 0489    А до куле Врховац-Алаге. 0490    Алага је рано подранио, 0491    Па он сиди код пенџера свога. 0492    Ја кад чуо оточке топове, 0493    Алага се шину по колину: 0494    „Куку, мати, велика жалости! 0495    Ко ј’ Удвину јутрос оставио, 0496    Крај Гаштице росу отрунио, 0497    Па је сашо до Оточца била, 0498    Ја је јесир, ја је погинуо!“ 0499    У одаји на ноге скочио, 0500    Пушке реда око паса свога, 0501    А срмали препаса силахе, 0502    Назу чизме, а опаса ћорду, 0503    Па окрену до ждралана свога, 0504    Хитро ждрала спреми на јаслама, 0505    Изведе га, па га поклопио, 0506    Паде ждралу по перчину своме, 0507    Па одлети бегу на Удвину. 0508    Ја кад бегу и беглуку дође, 0509    Код беглука одјаха ждралана, 0510    Па он бегу у беглук униђе, 0511    Ал одаја пуна Удвињана, 0512    Салам даде, бегу полетио, 0513    Не да беже руке пољутиби, 0514    Вен код себе Алагу посади, 0515    Он Алаги хожгелдију даје: 0516    „Јеси л’, сине, здраво и весело?“ 0517    „ „Беже драги, ја ти љубим руку, 0518    Здраво јесам, ал весело нисам; 0519    Би ли мени знао казивати: 0520    Ко ј’ Удвину нашу оставио, 0521    Крај Гаштице росу отрунио? 0522    Ја је јесир, ја је погинуо, 0523    Јер пуцају оточки топови, 0524    Оточац ко кад у абез пропаде. “ “ 0525    Бег се шину руком по колину: 0526    „Давор бајро, ране неприбоне, 0527    Гдје ћеш с мене главу изгубити! 0528    Ја сам тебе резил учинио, 0529    Па ти оде до Оточца била!“ 0530    Бег окрену до пенџера главу, 0531    Беже виче Мемичића свога: 0532    „Де опали велике топове! 0533    Нек се свија Лика и Крбава, 0534    Бајри ваља хампу учинити, 0535    Ако м’ буде у животу глава.“ 0536    Кад пукоше бегови топови, 0537    Оде јека по широкој Лици. 0538    Кад би чули бегове топове, 0539    Таки ј’ био адет у Личана, 0540    Сваки лети бегу на Удвину, 0541    А на вику бегову зеленку. 0542    Нек се свија, како њима драго! 0543    Да видимо Ђулић-бајрактара! 0544    Петар пробра извишну господу, 0545    Он набира двиста коњаника, 0546    Па он вели Ђулић-бајрактару: 0547    „Нови куме, Ђулић-бајрактару! 0548    Је ли мало двиста коњаника? 0549    Више нема извишне господе.“ 0550    „ „Није, Петре, виру ти задајем, 0551    Кад се није више прегодило, 0552    Ми моремо довести дивојку.“ “ 0553    Њима бане таин наредио: 0554    На двојицу по јалову овцу, 0555    На петерцу по барило вина. 0556    Па нарапви лагахне кочије, 0557    А подвикну Ђулић-бајрактару: 0558    „Хазурала, господски сватови! 0559    Сватови смо, ми за стања нисмо, 0560    Кратки данци, дугачки конаци!“ 0561    Њему Петар вели генерале: 0562    „Нови куме, Ђулић-бајрактару! 0563    Ето т’ и мог сина Матијана, 0564    Нек појаше врана ћесарова, 0565    Па кад садјеш до Јабалана била, 0566    Не шал’ ми се јединим дитетом, 0567    С дивојком га метни у кочије, 0568    Ти поведи вранца у једеку!“ 0569    „ „Хоћу, Петре, не брини се с њиме, 0570    Има глава, ко се стара с тиме.“ “ 0571    Тад сватови ате појахаше, 0572    А подвикну Ђулић-бајрактару: 0573    „Ви солдати, палите топове! 0574    Нек на шенлук пуцају топови!“ 0575    А солдати намах опалише. 0576    Ја кад пукли велики топови, 0577    Ђулић Нухан посиде дјогата, 0578    Нејак Мате врана ћесарова. 0579    Јоште вели Ђулић-бајрактару: 0580    „Од шездесет липих дивојака 0581    Нека једна сиде у кочије, 0582    Ама једна, па која вам драго! 0583    Она ћ’ с нами до Јаблана сићи, 0584    Она ћ’ Ханки у јенгилук поћи.“ 0585    Појагми се шездесет дивојки, 0586    Ујагми Мика, свег Римлука дика, 0587    Она сиде у лаке кочије. 0588    А ситан се огањ проломио, 0589    Јер сватови ате отискоше. 0590    Оде Ђулић, одведе сватове, 0591    Уз њег Мате на гаврану скаче, 0592    Дивно оста коло у авлији, 0593    Ама шапћу дви липе дивојке, 0594    Јер је Ана Луци говорила: 0595    „Давор Луце, моја другарице, 0596    Немој, драга, да нам трећа знаде! 0597    А тако ми крста и закона, 0598    Наша Мика до Оточца не ће, 0599    Јер ће наске Туре преварити.“ 0600    У том Нухан на Гаштицу дође, 0601    Харамбаша чека на ћуприји, 0602    А најаха Накић-капетане 0603    На чапразу, коњу косатоме. 0604    На ћуприји ате проћераше, 0605    Крај Гаштице ате отискоше, 0606    Од ћуприје до Јабалана била 0607    Три сахата коњичка имаду. 0608    Кад с’ Јаблану близо прикучили, 0609    А подвикну Накић-капетане: 0610    „Нови куме, Ђулић-бајрактару! 0611    Камо теби кићена дивојка, 0612    Кад је нејма код Јабална била?“ 0613    Њему Ђулић вели бајрактару: 0614    „Капетане на чапразу своме! 0615    Шала није Ханка Зенковића, 0616    Чекала нас код воде бунара, 0617    Па нас није могла дочекати, 0618    Јер је ово вакат од конака, 0619    Па се боји кићена дивојка, 0620    Да је не би други ујагмио, 0621    Па је липа сила у кочије 0622    И отишла до Новога била, 0623    Па ће јопе сутра подранити, 0624    Она систи у лаке кочије, 0625    Па ће јопе до Јабалана сићи. 0626    Ми ћем’ овди конак учинити, 0627    Дочекати кићене дивојке.“ 0628    „ „Валах, куме, тако бити море!“ “ 0629    Код бунара ате одјахаше, 0630    Они туди толе заметнуше, 0631    Разложише рујно пити вино, 0632    А све Ђулић провадја дјогата, 0633    Све уз њега нејак Мате хода, 0634    Свитује га Ђулић-бајрактару, 0635    А све мисли код дјогата бајро: 0636    „Куку, Боже, на свему ти фала! 0637    Давор побро, Тале Личанине! 0638    Да се мореш саде пригодити, 0639    Чудно би те вина напојио. 0640    Давор побро, Корић-бајрактару! 0641    Да се мореш данас пригодити, 0642    Чудно би те меса нахранио.“ 0643    А ста вика горјаника вука, 0644    Гдје он виче побратима свога: 0645    „Давор побро, мали Радоване! 0646    Хоћемо ли до Оточца сићи?“ 0647    „ „Хоћемо брате, виру ти задајем!“ “ 0648    А ста вика Корић-бајрактара: 0649    „Давор побро, Диздаревић-Мехо! 0650    Хоћемо ли до Оточца сићи 0651    Побру тражит’ Ђулић-бајрактара, 0652    Није ли нам меса набавио?“ 0653    „ „Хоћемо, побро, Корић-бајрактару!“ “ 0654    Чу се грло Лике Мустајбега, 0655    Гдје он виче Мемичића свога: 0656    „Јаваш, Суљо, драго дите моје, 0657    Не кидиши нејачкој кобили! 0658    Нејачка је од три годинице, 0659    Не ће моћи, гдје буде ваљало.“ 0660    Њему Суљо вели с бедевије: 0661    „Хајде, беже, порени голуба, 0662    Упореди мојој бедевији, 0663    Ти ’ш видити, што видио ниси.“ 0664    Испадоше два коња гаврана, 0665    На два вранца два солдата млада, 0666    У једнога ислах котаркиња, 0667    А у другог шкрљка над очима, 0668    Оба врана кика потрпала. 0669    Познаде их Ђулић бајрактару, 0670    Јер су дица гази-Ћејванаге, 0671    Мехмедага и Мухединага, 0672    За њ’ма лети Огрошевић Але, 0673    Излићу Турци ка и мрки вуци. 0674    А кад видја извишна господа, 0675    Гдје излићу из планине Турци, 0676    Тад подвикну Накић-капетане: 0677    „Нови куме, Ђулић-бајрактару! 0678    Нашег пића код бунара нема.“ 0679    Па се ату појагмио своме, 0680    Па посиде чапраза великог, 0681    А сви свати ате појахаше, 0682    Затекоше од ћуприје Турци. 0683    А испаде Лика Мустајбеже, 0684    А у бега четири хиљаде. 0685    Кад испаде до Јаблана била, 0686    Пуче лунта, заврже се пунта. 0687    А Ђуићу поклопи дјогата, 0688    Па он вели Мати господину: 0689    „Бјежи за ме на дјогата мога! 0690    Сад ће тебе ујагмити Турци.“ 0691    Док се мало окренуше Турци, 0692    Растираше свате код бунара, 0693    Ђуић ничем ни мукает није, 0694    Вен побиже у Корин-планину 0695    И однесе банова Матију, 0696    А утече гавран до Оточца. 0697    Кад се ситан огањ проломио, 0698    Све се чује до Оточца била, 0699    Све се бане из грохота смије: 0700    „О мој зете, Петре генералу! 0701    Вид’ дер кума Ђулић-бајрактара, 0702    Како шенлук чини код бунара!“ 0703    „ „Нека. бане, милом богу фала!“ “ 0704    А кад дође гавран до Оточца 0705    У авлију а без бињеџије, 0706    Онда Петар вели у авлији: 0707    „Јаој бане, мио господине! 0708    Превари нас Ђулић-бајрактару!“ 0709    Њему бане вели господине: 0710    „Мучи, Петре, јами будалију! 0711    Јеси л’ реко Ђулић-бајрактару, 0712    Да посади Мату у кочије, 0713    Да поведе у једеку вранца? 0714    Па се вранац плашив пригодио, 0715    Плахнуо се добар од пушака.“ 0716    „ „Валах, бане, тако бити море.“ “ 0717    Кад дошли остали сватови, 0718    Допадоше ко разбијеници, 0719    Николика главу изгубила. 0720    Бег с’ устави код Јаблана била, 0721    За готову мезу засидоше, 0722    Разложише рујно пити вино. 0723    Корић мези ни мукает није, 0724    Већ ујагми наргишли кочије, 0725    У њима Мику, свег Римлука дику. 0726    Ја кад бану дођоше сватови, 0727    Онда бане сиде у авлији, 0728    Бане мисли, што ће и како ће, 0729    Он направи књигу на колину: 0730    „Ето т’, беже, књиа од менека! 0731    Мене ј’ Ђулић јако преварио, 0732    Сестрића је ујагмио мога, 0733    Мог сестрића нејак-Матијана, 0734    Јединог сина Петра генерала, 0735    Врати нами нејак-Матијана, 0736    А ти ишћи главно дуговање!“ 0737    Кад је бегу стигла и бунару, 0738    Узе је беже, па је разавио, 0739    Па бег видја, што се у њој пише, 0740    И он бану другу отписује: 0741    „Ето т’, бане, књига од менека! 0742    Баш ћу твога Мату уцинити. 0743    Мореш ли ми дати дуговање: 0744    Из тавнице Зенковић-Алагу, 0745    У чисту га сају окројити, 0746    А у чисту срму оковати, 0747    Око паса пусет поредати, 0748    А уз бедру ћорду препасати, 0749    Под њег врћи врана ћесарова, 0750    Хашлук дати Зенковић-Алаги, 0751    Дати њему триста маџарија? 0752    Још мореш ли дати дуговање: 0753    Направити лагахне кочије, 0754    Под кочије врћи бедевије, 0755    Сигурати Ану на оџаку, 0756    Па је врћи у лаке кочије, 0757    Да оженим Зенковић-Алагу, 0758    Што је за њу био у тавници, 0759    Бане, пуних седам годиница? 0760    Још мореш ли дати дуговање: 0761    Три товара мала готовога 0762    И тридесет вина и ракије? 0763    Кад оженим Зенковић-Алагу. 0764    Триба њему провести весеље, 0765    Врло ј’ ага зудјурт остануо 0766    У тавници за седам година, 0767    То ако ћеш дати дуговање, 0768    Ја ћу вами Мату повратити; 0769    Ако ли ми не даш дуговање, 0770    Ето мене до Оточца сићи, 0771    Ја ћу агу азад учинити, 0772    А твоју ћу поробити кулу, 0773    Поробити, па је запалити, 0774    Па ћу сићи на Удвину билу, 0775    Ја ћу твога Мату поклонити, 0776    Поклонити на Босну везиру, 0777    Он га дати цару у Стамболу, 0778    Цар га дати цару татарскоме, 0779    Оде ваше у Татаре дите, 0780    Већ отклен се сужњи не враћају.“ 0781    А кад бану така књига дође, 0782    Намах бегу књигу повратио: 0783    „Ја ћу, беже, дати дуговање, 0784    Сутра ми се до Јаблана надај, 0785    Довест ћу ти агу Зенковића 0786    И Аницу своју јединицу, 0787    Волим Мату нег сву краљевину.“ 0788    Када бегу така књига дође, 0789    А бег спреми Еминић-Алију, 0790    Па га посла до Новога била, 0791    Да доведе нејак-Матијана, 0792    Туди беже конак учинио. 0793    Кад је пола ноћи битисало, 0794    Тада бега ждрака ошинула, 0795    Плану чардак Косте-харамбаше. 0796    Том се беже чуду зачудио, 0797    Помолише с’ до два коњаника, 0798    Два су брата, два солдата млада, 0799    Два близанца гази-Ћејванаге, 0800    Јер су они конак учинили 0801    У чардаку Косте харамбаше, 0802    Погубили шездесет платника, 0803    Уфатили Косту харамбашу, 0804    Па га бегу жива поклонише. 0805    Њему вели Лика Мустајбеже: 0806    „Знаш, копиле, Коста-харамбаша! 0807    Кад је Боснић саходио Мехо, 0808    Па је седам задобио рана, 0809    Харамбаша, до мачева твојих 0810    Код ћуприје и чардака твога, 0811    Свака мртвој глави одговара, 0812    Нег да знадеш, откупа ти нејма.“ 0813    Па он Косту на колац подиже 0814    Код Јаблана и Старца бунара. 0815    Истом зора перо помолила, 0816    Њима дође Еминић Алија 0817    И доведе нејак-Матијана. 0818    Бег направи нејак-Матијана: 0819    На њег метну токе и илике, 0820    Зади за пас до дви лисе мале, 0821    Па под њега коња подметнуо, 0822    Јагаза добра, а једека свога, 0823    Обуздата па и оседлата. 0824    А истом се сунце помолило, 0825    Помоли се бане господине 0826    И он гони три товара мала, 0827    За њим иду лагахне кочије, 0828    У кочијах банова дивојка, 0829    За кочија Зенковић Алага, 0830    Јаше добра врана ћесарова, 0831    На кочије нагони гаврана; 0832    А Аница, банова дивојка, 0833    Од кочија пенџер отворила, 0834    На пармаке наслонила дојке, 0835    Па с Алагом еглен заметнула. 0836    Кад бан дође недома Јаблана, 0837    Они туде сужње пазарише, 0838    Бан одведе Мату јединога. 0839    Подиже се бег Мустајбег Лика, 0840    Па он сиђе до Новога била, 0841    Наставише шенлук и весеље, 0842    Оженише Зенковић-Алагу 0843    Липом Аном бана оточкога, 0844    Пред њег беже паде на колина, 0845    Па од њега Ханку запросио: 0846    „Дај ми Ханку по божијем путу, 0847    Да оженим Корић-бајрактара, 0848    Нек су м’ двије, нек му криво није, 0849    Једно Мика, свег Римлука дика, 0850    Друго Ханка, сестра Алагина.“ 0851    Њему ага поклони дивојку, 0852    Па је спреми на оџаку своме, 0853    Метну Корић обидве дивојке 0854    Код Новога у лаке кочије, 0855    Готови му свати на Удвини. 0856    А кад сишли на Удвину билу, 0857    Устави их Лика Мустајбеже, 0858    Сав добитак право подилио, 0859    Па Корићу даде и сватове, 0860    Даде м’ свата стотину коњика, 0861    Па одоше Хливну и Бистрици. 0862    А кад Корић билој сиђе кули, 0863    Он настави чинити весеље 0864    А код куле пуну недиљицу. 0865    Ожени се двима дивојкама, 0866    Вик извио, пород изродио, 0867    Никада их није прекорио, 0868    Што је за њих до Оточца ишо.